http://www.kosovo.net/ljeviska.html
Prsten visokih grebena Prokletija, Šare i Kopaonika, koji okružuje kotline Kosova i Metohije, prosecaju klisure kojima su uz reke tekli i najvažniji drumovi u antičko i srednjovekovno doba. Kraj njih su nicali gradovi kakav je bio Prizren, trgovački i zanatski centar pred ždrelom kanjona hučne reke Bistrice.
Uspon grada počinje u doba Istocnog rimskog carstva, a pun procvat doživljava u nemanjićkoj Srbiji. Postaje metropola u kojoj se prepliću putevi iz Skadra, Soluna, Skoplja, Novog Brda a zatim granaju u mrežu drumova ka Sofiji, Carigradu, Dubrovniku, Ugarskoj.
Tada su u Prizrenu svoje četvrti izgradili trgovci iz Dubrovnika i Kotora, a u bogatom gradu, gde su ”rupnici” Sasi doneli dragocenosti iz rudokopa, posla je imalo i za umetnike i zanatlije iz Soluna i italijanskih gradova. Mediteranci su doneli arhitekturu i urbanizam i u Prizrenu ostavili traga do današnjih dana. U gradskoj tvrđavi su se nalazile rezidencijalne prostorije, u koje su povremeno svraćali Nemanjići, što im je dalo zvanje prestonog grada.
Nad Prizrenom je zvonilo 20 crkava, među kojima je najveća i najlepša posvećenju Uspenju Bogorodice, na brežuljku Ljeviši iznad Bistrice. Moćni kralj Milutin, najveći balkanski vladar svoga doba, doveo je najbolje arhitekte i slikare iz Soluna, koji su staroj bazilici, episkopskom sedištu dali raskošan izgled, do danas očuvan, makar spolja. Nažalost, u modernom Prizrenu se ne može sagledati. Davno je prošlo vreme kada je ova katedralna crkva okružena prostranom portom dominirala nad gradom. O njenoj lepoti svedoči i to što je očarala čak i Osmanlije, kad su u 15. veku uspeli da osvoje Prizren. Jedan učeni musliman je na fresci u priprati urezao stih velikog persijskog pesnika Hafiza: ”Zenica oka moga tebi je gnezdo”, zadivljen lepotom trobrodne bazilike, koja je pod kraljem Milutinom pretvorena u katedralnu crkvu sa pet kupola. Tada je dozidana i priprata sa spratom za hor i nad njom visoki zvonik. Solunski slikari stvorili su živopis koji je prevazilazio stroge crkvene dogme, čudo toga doba. Lepota Bogorodice Ljeviške opstala je do druge velike seobe Srba 1737. godine, kada Turci u Prizren naseljavaju Albance i crkvu pretvaraju u džamiju. Živopis je tada teško oštećen udarcima čekića kako bi bolje prionuo malter koji je skrivao svetinju sve do 20. veka. Prostor oko crkve se zagušuje orijentalnim čatrljama, naguranim jedne na druge, a tu lošu tradiciju je nastavila moderna albanska arhitektura.
Bogorodica Ljeviška danas se nalazi na minijaturnom raskršću prljavih istočnjačkih sokaka, a na zaključanom ulazu još stoji bodljikava žica koju je ostavio KFOR. Do nje se iz centra grada dolazi uskim prolazom, i nepreglednim uličicama.
Freske Bogorodice ljeviške istoričari umetnosti nazivaju vizantijskom renesansom, jer su uz poznate likove svetitelja predstavljeni i klasični antički filozofi. Po prvi put su oslikane i žene-svetiteljke, među kojima se lepotom ističe Sveta Varvara. Mašta umetnika došla je do izražaja u fantastičnim prizorima Strašnog suda i znakovima zodijaka. Na zidu spram oltara vernike iz hrama ispraća monumentalna kompozicija likova Nemanjića, grupisana oko Nemanje – Svetog Simeona, utemeljivača svetorodne loze i moćne države.
Прстен високих планинских венаца Проклетија, Шаре и Копаоника, који окружује котлине Косова и Метохије, просецају клисуре којима су уз реке текли и најважнији друмови у античко и средњовековно доба. Крај њих су ницали градови какав је био Призрен, трговачки и занатски центар пред ждрелом кањона хучне реке Бистрице.
Успон града почиње у доба Источног римског царства, а пун процват доживљава у немањићкој Србији. Постаје метропола у којој се преплићу путеви из Скадра, Солуна, Скопља, Новог Брда а затим гранају у мрежу друмова ка Софији, Цариграду, Дубровнику, Угарској.
Тада су у Призрену своје четврти изградили трговци из Дубровника и Котора, а у богатом граду, где су ”рупници” Саси донели драгоцености из рудокопа, посла је имало и за уметнике и занатлије из Солуна и италијанских градова. Медитеранци су донели архитектуру и урбанизам и у Призрену оставили трага до данашњих дана. У градској тврђави су се налазиле резиденцијалне просторије, у које су повремено свраћали Немањићи, што им је дало звање престоног града.
Над Призреном је звонило 20 цркава, међу којима је највећа и најлепша посвећењу Успењу Богородице, на брежуљку Љевиши изнад Бистрице. Моћни краљ Милутин, највећи балкански владар свога доба, довео је најбоље архитекте и сликаре из Солуна, који су старој базилици, епископском седишту дали раскошан изглед, до данас очуван, макар споља. Нажалост, у модерном Призрену се не може сагледати. Давно је прошло време када је ова катедрална црква окружена пространом портом доминирала над градом. О њеној лепоти сведочи и то што је очарала чак и Османлије, кад су у 15. веку успели да освоје Призрен. Један учени муслиман је на фресци у припрати урезао стих великог персијског песника Хафиза: ”Зеница ока мога теби је гнездо”, задивљен лепотом тробродне базилике, која је под краљем Милутином претворена у катедралну цркву са пет купола. Тада је дозидана и припрата са спратом за хор и над њом високи звоник. Солунски сликари створили су живопис који је превазилазио строге црквене догме, чудо тога доба. Лепота Богородице Љевишке опстала је до друге велике сеобе Срба 1737. године, када Турци у Призрен насељавају Албанце и цркву претварају у џамију. Живопис је тада тешко оштећен ударцима чекића како би боље прионуо малтер који је скривао светињу све до 20. века. Простор око цркве се загушује оријенталним чатрљама, нагураним једне на друге, а ту лошу традицију је наставила модерна албанска архитектура.
Богородица Љевишка данас се налази на минијатурном раскршћу прљавих источњачких сокака, а на закључаном улазу још стоји бодљикава жица коју је оставио КФОР. До ње се из центра града долази уским пролазом уском уличицом.
Фреске Богородице Љевишке историчари уметности називају византијском ренесансом, јер су уз познате ликове светитеља представљени и класични антички филозофи. По први пут су осликане и жене-светитељке, међу којима се лепотом истиче Света Варвара. Машта уметника дошла је до изражаја у фантастичним призорима Страшног суда и знаковима зодијака. На зиду спрам олтара вернике из храма испраћа монументална композиција ликова Немањића, груписана око Немање – Светог Симеона, утемељивача светородне лозе и моћне државе.